Kada bih rekao da mi je Parazit držao pažnju od početka do kraja, ostao bih nedorečen; način na koji je snimljen zajedno sa pratećim kadrovima ima zanosno dejstvo. S obzirom na to da sam odgledao više korejskih filmova tokom Londonskog filmskog festivala, poznati su mi žanrovi uobičajeni za filmove te vrste, ali Parazit uspeva da odudara od svih njih! Parazit je komičan na jedan neuobičajen način, takođe je triler, bavi se podeljenošću društvenih klasa i pored drugih žanrova takođe oslikava porodičnu priču, zbog čega će vervatno biti privlačan svim uzrastima.

Parazit zaista zaslužuje da bude odgledan u bioskopu, jer se na taj način mogu ceniti njegove suptilnosti i stilizovana kinematografija. Ukratko, kako ne bih otkrio ključne delove radnje, Parazit priča priču o dinamici između porodice Park i Kimovih, porodice nezaposlenih; sudar svetova koji ostavlja dugotrajne posledice.

[...] Bong-Džun-ho uspeva da pobudi znatiželju publike uz pomoć jarko osvetljenih kadrova uparenih sa dojmljivom upotrebom enterijera, a nakon 2 sata i 12 minuta trajanja filma, iznenađujuće je postati svestan činjenice da se većina scena odvija unutar kuće porodice Park.
Elementi svakodnevice jednog domaćinstva prikazani su kroz intrigantnu prizmu i ističu Bong Džun-hoov stil. Film počine sporo ali divićete se njegovoj lepoti i genijalnosti, jer vas Parazit uveri da se radnja odvija isključivo na jednoj ravni, međutim, zapravo je višeslojna i prikazuje društveni realizam kroz empatiju i bol.

Glumačka postava uspeva da opčini gledaoca, svaki pokret i svaki izraz lica su istaknuti, čak i prosti čin penjanja ili spuštanja niz stepenice može da krije neko značenje, koje kamera naglašava. Stvoreni su i nivoi nelagodnosti delotvornom upotrebom prostora uz neobične uglove snimanja i dramatične vremenske uslove koji postepeno i konstantno pojačavaju taj osećaj. Ima nečega nadrealnog u filmu Parazit, što je naglašeno kroz njegovu muziku, štaviše, film usvaja elemente apsurdnog koji su osmišljeni na tako genijalan način da to zaista predstavlja kinematografsku magiju. Sveprisutni osećaj jeze držaće vas napetim i po svojoj prirodi naliči svojstvenom stilu Zone sumraka.

Glumci su veoma impresivni i daju širinu svojim ulogama time što glumom iziskuju da se publika poistoveti sa njima dok istovremeno daju utisak beznaporne ležernosti. Dok su Ki-vu i Ki-džung radili kao privatni nastavnici u kući porodice Park, svakako su okarakterisali ovaj nivo nonšalantnog, nenametljivog autoriteta i time stvorili auru mističnosti kroz upotrebu neverbalnih, skoro mitskih metoda nastave. Prosto rečeno, glumce Park So-dam i Čoi Vu-sik, kao i Ki-vo i Ki-džung uzbudljivo je gledati kroz razne radnje koje Parazit prati, i igraju ove uloge besprekorno, čime prizivaju publiku da stane na njihovu stranu.

[...] Parazit je izuzetno i krajnje vešto izvedeno kinematografsko delo, jednostavno je film koji se mora pogledati, i radujem se da ponovo dobijem priliku za to na dan kada izadje u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Ако бих рекао да ме је филм „Паразит“ обузео од почетка до краја, то би био преслаб израз – његов стил снимања са праћењем сцена је очаравајући. Погледавши неколико корејских филмова током Лондонског фестивала корејског филма, упознао сам се са уобичајеним жанровима који се користе у таквим филмовима, али „Паразит“ као да пркоси свима! „Паразит“ је комичан, на необичан начин, уз то је и трилер, превазилази класне поделе и приказује породичну причу, уз елементе других жанрова, и зато ће се вероватно свидети свим узрастима.

„Паразит“ заиста заслужује да се гледа у биоскопу да би се доживеле све његове нијансе и стилска кинематографија. Укратко речено, а да не кваримо доживљај филма, „Паразит“ је прича о интеракцији између породице Парк и породице Ким, породице незапослених чланова, чији се супротни светови сударају са дуготрајним последицама.

[...] Бонг Џун-Хо успева да изазове интересовање публике живописним снимцима у комбинацији са ефикасним коришћењем унутрашњег простора, а право је изненађење када, након 2 сата и 12 минута трајања филма, схватите да се већина сцена дешава у кући породице Парк. Световни елементи домаћинства приказани су из интригантне перспективе која одсликава стил Бонг Џун-Хоа. Радња се полако развија, али ћете уживати у њеној лепоти и домишљатости док „Паразит“ наизглед делује само на једном нивоу, а заправо је вишеслојан и са емпатијом и патњом осликава соцреализам.

Глумачка екипа на платну очарава – сваки покрет лица и радња су наглашени, чак и сам чин ходања уз и низ степенице преноси скривено значење које камера фрагментује. Стварају се и различити нивои нелагоде захваљујући ефикасном коришћењу простора са необичним угловима камере и драматичним временским условима који изазивају тај осећај. „Паразит“ има надреалну природу коју наглашава његова музика, а осим тога, филм поседује и елементе апсурда осмишљеног на толико генијалан начин да представља праву филмску магију. Очигледна језивост „Паразита“ ће вас сигурно држати прикованима за платно, без велике разлике у односу на школу снимања „Зоне сумрака“.

Глумци су веома импресивни и дају ширину својим улогама стварајући повезаност док изгледају опуштено без имало напора. Када су Ки-Ву и Ки-Џонг Ким радили у кући породице Парк као приватни учитељи, они су свакако оличили овај ниво ноншалантног, потцењеног ауторитета, стварајући ауру мистицизма са неизреченим, готово митским, примењеним техникама подучавања. Једноставно, глумци Парк Со-Дам и Чои Ву-Сик, као Ки-Ву и Ки-Џонг, убедљиво граде своје улоге у различитим правцима које „Паразит“ прати и неприметно изводе своје представе позивајући публику да буде на њиховој страни.

[...] „Паразит“ је изванредно дело изузетно вештог филмског стваралаштва – то је једноставно филм који се мора одгледати и зато се радујем поновном гледању филма на дан његове премијере у Уједињеном Краљевству.

Премало је рећи да сам био „Паразитом“ опчињен од почетка до краја; начин пратећег снимања помоћу покретне платформе је очаравајући. Након што сам видео неколико корејских филмова током Лондонског фестивала корејског филма, упознао сам уобичајене жанрове ових филмова, али чини се да је „Паразит“ далеко испред свих њих! „Паразит“ је ексцентрична комедија, али јесте и трилер; жанровски обухвата класну неједнакост, али такође прича и породичну причу, па ће се вероватно свидети гледаоцима свих узраста.

„Паразит“ заиста треба гледати у биоскопу да би стварно приметили све његове нијансе и елегантну кинематографију. Избегавајући спојлере, сажетак „Паразита“ је прича о интеракцији између породице Парк и незапослене породице Ким, чији се супротни светови сударају са дугорочним последицама.

[...] Бонг Џун-Хо успешно изазива интересовање публике јарко осветљеним кадровима у комбинацији са ефективном употребом унутрашњег простора, тако да ћете се изненадити када, после 2 сата и 12 минута, схватите да се већина сцена дешава у кући породице Парк. Банална свакодневица породичног живота приказана је из интригантне перспективе карактеристичне за оригинални таленат Бонг Џун-Хоа. Радња филма почиње споро, али како буде одмицала све више ћете уживати у његовој лепоти и генијалности, јер иако на први поглед „Паразит” функционише на само једном нивоу, он је заправо вишеслојан портрет соцреализма насликан са емпатијом и дозом сентименталне патетике.

Глумачка екипа је фантастична, свака промена у изразу лица и свака радња су акцентирани, чак и ходање уз или низ степенице може носити скривено значење које камера фрагментира. Нивои нелагоде се такође стварају већ споменутом ефективном употребом простора из необичних углова снимања и драматичним временским условима који појаћавају тај осећај. „Паразит” је надреалне природе, што је наглашено звучном подлогом, а осим тога, филм користи елементе апсурда осмишљене на тако генијалан начин да је права филмска чаролија. Језивa атмосфера „Паразита” неће вам дати мира до краја и нећете се одупрети утиску да је слично филмској школи „Зоне сумрака”.

Глумци су веома сугестивни и додају ширину својим улогама тако да саосећате са ликовима који са лакоћом изгледају аутентично и самоуверено. Када Ки-ву и Ки-џунг Ким раде као приватни учитељи у породичној кући Паркових, они су отелотворење ноншалантног и дискретног ауторитета стварајући ауру мистицизма применом индиректних, готово митских техника подучавања. Глумци Парк Со-дам и Чои Ву-шик, као Ки-ву и Ки-џунг, једноставно вас приморавају да их пратите у различитим правцима где „Паразит“ иде, и то раде тако беспрекорно, да гледалац несвесно заузима њихову страну.

[...] „Паразит“ је изванредан комад изузетно вештог филмског стваралаштва; то је једноставно филм који се мора видети, и зато се унапред радујем поновном гледању филма на датум његовог општег приказивања у Великој Британији.

Reći da sam bio zapanjen filmom "Parazit" od početka do kraja je potcenjivanje; njegov stil snimanja sa pratnjom kadrova je fascinantan. Nakon što sam pogledao nekoliko korejskih filmova tokom Londonskog korejskog filmskog festivala, bio sam upoznat sa uobičajenim žanrovima koji se koriste u takvim filmovima, ali "Parazit" se činilo da ih izaziva sve! "Parazit" je komičan, na čudan način, takođe je triler, prelazi klasne podele i takođe prikazuje porodičnu priču među ostalim žanrovima, te stoga može privući publiku svih uzrasta.

"Parazit" zaista zaslužuje da bude pogledan u bioskopu kako bi se cenile nijanse i stilizovana kinematografija. Ukratko, kako bi se izbegli spojleri, "Parazit" priča priču o interakciji između porodice Park i Kima, nezaposlene porodice čiji se kontrastni svetovi sudaraju sa dugotrajnim posledicama.

[...] Bong Joon-Ho uspeva da probudi interesovanje publike svetlim snimcima u kombinaciji sa efikasnim korišćenjem unutrašnjeg prostora, i iznenađujuće je shvatiti, nakon 2 sata i 12 minuta trajanja filma, da se većina scena dešava unutar kuće porodice Park. Obični elementi svakodnevnosti prikazani su intrigantnim perspektivama koje prikazuju umeće Bong Joon-Ho-a. Film se polako odvija, ali ćete uživati u njegovoj lepoti i originalnosti, jer "Parazit" ubedljivo pokazuje da funkcioniše samo na jednom nivou, ali je zapravo višeslojan i prikazuje društveni realizam sa empatijom i patosom.

Glumačka postava je fascinantna za gledanje; svaki pokret lica i radnja se ističu, čak i obično hodanje uz ili niz stepenice može preneti skriveno značenje, koje kamera fragmentira. Nivoi nelagodnosti se takođe stvaraju upotrebom prostora sa neuobičajenim uglovima kamere i dramatičnim vremenskim uslovima koji pojačavaju tu senzaciju. "Parazit" ima nadrealan karakter, koji njegova muzička podloga naglašava, a film takođe usvaja elemente apsurda na izuzetno inventivan način koji je zaista filmska magija. Očigledna je čudnovatost "Parazita", koja će vas sigurno držati zaokupljenim i neće delovati strano školi filmskog stvaralaštva Twilight Zone.

Glumci su vrlo impresivni i dodaju dubinu svojim ulogama stvarajući saosećanje dok istovremeno izgledaju opušteno kul. Kada su Ki-Woo i Ki-Jeong Kim radili kao privatni tutori u kući porodice Park, svakako su oličavali ovaj nivo nonšalantne, suzdržane autoritativnosti stvarajući aure mistike sa neverbalnim, gotovo mitskim tehnikama tutorstva. Ukratko, glumci Park So-Dam i Choi Woo-Sik, kao Ki-Woo i Ki-Jeong, su fascinantni za gledanje u različitim pravcima koje "Parazit" prati i nose ove izvedbe bez problema, pozivajući publiku da bude na njihovoj strani.

[...] "Parazit" je izuzetno vešt filmski rad i jednostavno je film koji morate videti, stoga s nestrpljenjem očekujem ponovno gledanje filma na njegovom britanskom datumu opće premijere.

Reći da me je Parazit opčinio od početka do kraja je potcenjivanje; njegov stil snimanja sa far kadrovima je očaravajući. Pošto sam gledao nekoliko korejskih filmova tokom Londonskog festivala korejskog filma, bili su mi poznati uobičajeni žanrovi koji se koriste u tim filmovima, ali činilo se da Parazit prkosi svima! Parazit je komičan, na neobičan način, takođe je triler, prevazilazi klasne podele među žanrovima i takođe prikazuje porodičnu priču, pa će se stoga verovatno svideti svim uzrastima.

Parazit zaista zaslužuje da se gleda u bioskopu da bi uočile njegove nijanse i stilska kinematografija. Kao rezime, da bi se izbeglo zastranjivanje, Parazit priča priču o interakciji između porodice Park i Kimove porodice, nezaposlene porodice, čiji se suprotstavljeni svetovi sudaraju sa dugotrajnim posledicama.

[...] Bong Joon-Ho uspeva da zainteresuje publiku jarko osvetljenim snimcima u kombinaciji sa efikasnom upotrebom unutrašnjeg prostora, i iznenađujuće je uvideti, nakon 2 sata i 12 minuta trajanja filma, da se većina scena dešava u kući porodice Park. Svetovni elementi domaćinstva prikazani su sa intrigantnom perspektivom koja prikazuje sklonosti Bong Joon-Hoa. Spor je, ali ćete uživati u njegovoj lepoti i domišljatosti dok Parazit izgleda kao da deluje samo na jednom nivou, zapravo je višeslojan i sa empatijom i patosom oslikava socrealizam.

Glumačka ekipa je očaravajuća za gledanje, svaki pokret lica i radnja su naglašeni, čak i sam čin hodanja uz i niz stepenice može da prenese skriveno značenje koje kamera fragmentira. Takođe se stvara nivo nelagode zahvaljujući efikasnom korišćenju prostora sa neobičnim uglovima kamere i dramatičnim vremenskim uslovima koji izazivaju taj osećaj. Parazit ima i nekakvu nadrealnu prirodu, koju naglašava njegova muzika, a osim toga, film usvaja elemente apsurda osmišljenog na tako genijalan način da je to prava filmska magija. Parazitova očigledna jezivost će vas sigurno držati prikovanima i neće izgledati strano školi snimanja filmova u Zoni sumraka.

Glumci su veoma impresivni i dodaju širinu svojim ulogama stvarajući povezanost dok izgledaju bez napora mirni. Kada su Ki-Vu i Ki-Džong Kim radili u porodičnoj kući Park kao privatni učitelji, oni su svakako saželi ovaj nivo nonšalantnog, potcenjenog autoriteta stvarajući auru misticizma sa neizrečenim, gotovo mitskim, tehnikama podučavanja. Jednostavno, glumce Park So-Dam i Choi Voo-Sik, kao Ki-Voo i Ki-Jeong, je privlačno gledati u različitim pravcima koje Parazit prati dok neprimetno izvode ove predstave pozivajući publiku da bude na njihovoj strani .

[...] Parazit je izvanredan rezultat izuzetno veštog filmskog stvaralaštva, to je jednostavno film koji se mora videti, i zato se radujem ponovnom gledanju filma kad se bude prikazivao u Velikoj Britaniji.

Reći da me je Parazit primorao od početka do kraja je potcenjivanje; njegov stil snimanja sa snimcima za praćenje je očaravajući. Gledajući nekoliko korejskih filmova tokom Londonskog festivala korejskog filma, bio sam upoznat sa uobičajenim žanrovima koji se koriste u takvim filmovima, ali činilo se da im Parazit svima prkosi! Parazit je komičan, na čudan način, takođe je triler, prevazilazi klasne podele i takođe prikazuje porodičnu priču među drugim žanrovima i stoga će verovatno privući sve uzraste.

Parazit zaista zaslužuje da bude gledan u bioskopu kako bi cenio njegove nijanse i modernu kinematografiju. Ukratko, da bi se izbegli spoileri, Parazit priča priču o interakciji između porodice Park i porodice Kim, nezaposlene porodice, čiji se kontrastni svetovi sudaraju sa dugotrajnim posledicama.

[...]Bong Joon-Ho uspeva da zainteresuje publiku jarko osvetljenim kadrovima u kombinaciji sa efikasnim korišćenjem zatvorenog prostora, i iznenađujuće je shvatiti, nakon 2 sata i 12 minuta trajanja filma, da se većina scena dešava u domu porodice Park. Svetovni elementi domaćinstva prikazani su sa intrigantnom perspektivom koja prikazuje dašak Bong Žun Hoa. To je spori gorionik, ali ćete uživati u njegovoj lepoti i genijalnosti dok Parazit ubeđuje da deluje isključivo na jednom nivou, ali je u stvari višeslojan i prikazuje društveni realizam sa empatijom i patosom.

Glumci su zadivljujući za gledanje, svaki pokret lica i akcija su naglašeni, čak i sam čin hodanja uz ili niz stepenice može preneti skriveno značenje, koje fragmenti kamere. Nivoi nelagode se takođe stvaraju zahvaljujući efikasnom korišćenju prostora sa neobičnim uglovima kamere i dramatičnim vremenskim uslovima koji pojačavaju taj osećaj. Parazit ima nadrealnu prirodu, koju njegova partitura naglašava, a osim toga film usvaja elemente apsurda osmišljenog na tako genijalan način koji je zaista filmska magija. Prividna sablasnost parazita će vas sigurno držati zakovanim i neće se osećati stranim školi pravljenja filmova u Zoni sumraka.

Glumci su veoma impresivni i dodaju širinu svojim ulogama stvarajući relativnost dok izgledaju bez napora kul. Kada su Ki-Vu i Ki-Jeong Kim radili u porodičnoj kući u Parku kao privatni tutori, oni su svakako otelotvorili ovaj nivo nonšalantnog, potcenjenog autoriteta stvarajući auru misticizma sa neizgovorenim, gotovo mitskim tehnikama podučavanja. Jednostavno, glumci Park So-Dam i Choi Woo-Sik, kao Ki-Woo i Ki-Jeong, ubedljivo gledaju u različitim pravcima koje Parazit prati i neprimetno nose ove predstave pozivajući publiku da bude na njihovoj strani.

[...]Parazit je izvanredan komad izuzetno veštog filmskog stvaralaštva, to je jednostavno film koji se mora videti, pa se radujem ponovnom gledanju filma na njegov opšti datum izlaska u Velikoj Britaniji.